Познати Суботичани

Данило Киш је рођен у Суботици, Краљевини Југославији, садашњој Србији, од оца Едварда Киша, мађарског Јеврејина и железничког инспектора и од мајке Милице Драгићевић, Црногорке са Цетиња. Његов отац је рођен у Аустро-Угарској по презименом Кон, али је касније то променио у Киш током мађаризације, која је била распостарњена у то време. За време Другог светског рата његов отац као и други чланови породице су убијени у нацистичким логорима. Њега и његову сестру Даницу је мајка током рата склонила у Мађарску. По завршетку рата породица се преселила на Цетиње, у Црну Гору, где Данило 1954. године завршава средњу школу.

Студирао је књижевност на Београдском универзитету, где је као први дипломирао на катедри за Општу књижевност. Био је истакнути члан магазина Видици, где је радио до 1960. 1962. објавио је своја прва два романа, Мансарда и Псалм 44. За свој роман Пешчаник 1973. добија престижну НИН-ову награду, коју ће касније због политичких разлога вратити.
Током наредних неколико година Киш добија низ националних и међународних признања за своју прозу и поезију.
Већину свог живота је провео у Београду, а последњим деценијама на релацији Париз - Београд. Дуги низ година је у Француској радио као предавач. Киш је био ожењен са Мирјаном Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је у Паризу, где се једно време и лечио.
Истоимени филм по његовом роману Пешчаник, мађарског аутора Саболча Толнаија, је завршен 2008.године.
У мају 1989. заједно са својим пријатељем, режисером Александром Мандићем снима тв серију од четири епизоде „Голи живот“, о животу две Јеврејке. Снимање се одвијало у Израелу, а серија је приказана након његове смрти у пролеће 1990.године. То је био уједно и његов последњи рад.

Деже Костолањи (1885-1936) је познати мађарски песник и писац.
Костолањи је рођен 1885. у Суботици, која је тада била део Аустро-Угарске монархије, а садашњој Србији.Град му је послужио као модел за фиктивни град Шарсег у којем је смештена радња његових романа Шева као и Златни змај. Син је Арпада Костолањија (1859-1926), професора физике и хемије,   директора суботичке гимназије и Еулалије Бренер (1866-1948) која је пореклом из Француске. Средњу школу је похађао у Суботици, али је због сукоба са професором избачен из школе, те исту завршава   ванредно у Сегедину. Током 1903. се сели у Будимпешту где студира на Пештанском универзитету и где упознаје Михаља Бабича и Ђулу Јухаса. Кратко живи у Бечу где постаје новинар. Новинарством ће се бавити до краја живота. Одласком Ендреа Адија за Париз, постаје дописник Пештанског Дневника. 1910. његово прво издање збирке приповетака Жалопољке сиротог дечака му доноси национални успех и означавају почетак богатог стваралачког периода у којем је скоро сваке године издавао по једну књигу. 1936. он умире рака непца.

Књижевни часопис Њугат (на мађарском занчи запад), који игра непроцењиву улогу у оживљаању мађарске књижевности, је основан 1908. Костолањи је био међу првим сарадницима и био је део такозване „прве Њугат генерације“ и издавајући претежно поезију.
Почев од друге деценије 20. века пише романе, кратке приче и кратке прозе, укључјући и дела Неро крвави песник (за Немачко издање уводне речи пише Тмас Ман), Шева, Златни змај, Корнел Вечерњи и Слатка Ана. 1924. издаје збирку песама Жалопојке тужног човека, у којем се враћа ранијим радовима. Он такође преводи књижевна дела на мађарски као што су: „Ромео и Јулија“ и „Зимска бајка“ Вилијама Шекспира, „Алиса у земљи чуда“ Луиса Керола, „Мост светог краља Луја“ Торнтон Вајлдер, мемоаре о Оскару Вајлду Лорда Алфреда Дагласа и „Ако...“ Рађарда Киплинга. Он је био први аутентични преводилац Рилкеове поезије и урадио је маестралан превод „ Морнарско гробље“ Пола Валерија .

Феликс Лајко (рођен 17. децембра 1974, у Бачкој Тополи) познати је мађарски виолиниста, цитераш и   композитор. Свира мешавину више музичких стилова: циганске, народне, класичне музике, рока, блуза, џеза и импровизованих мелодија, уз коришћење традиционалних гудачких инстумента карактеристичних за Панонску низију. На концертима, свира углавном виолину сам или уз пратњу мале групе музичара. Рођен је у Бачој Тополи (Војводини, тада део Југославије) у породици војвођанских Мађара. Почео је да свира цитру од своје десете године. Његов први контакт са виолином је био кад је имао 12 година. Завршио је шест година музичког образовања у року од три школске године. Након тога је прекино своје формално образовање и окренуо се концертном свирању.

Сарађивао је са великим бројем познатих уметника и група. Био је члан бендова као што су: Макуз, Ритуал Нова, Борис Ковач бенд и Ђерђ Сабадош бенд. Наступао је заједно са светски познатим јапанским буту плесачем, Мином Танаком и са француским бендом Ноар Дезир. Много пута је наступао са румунским виолинистом Александром Баланескуом и са трубачким оркестром Бобаном Марковићем.
Компоновао је музику за неке позоришне представе. Између осталог написао је музику за представу Државни непријатељ у суботичком позоришту. Јожеф Нађ га редовно позива у Орлеан да компонује музику за  његове представе и такође је компоновао музику за кореографије Ивете Божик. Компоновао је целокупан музички скор за филм Точкови, Ђорђа Милосављевића. Он је такође компоновао химну за сарајевски културни фестивал, „Сарајевска Зима“, 1998 године. Учествовао је у многим измишљеним филмовима и Миклош Јанчо је направио кратак филм о Лајку, под називом „Свирај, Феликсе, свирај!“. 2000 године је написао музику за перформанс „Ка новој Атлантиди“, који је изведен на Венецијанском Бијеналу. Лајко је компоновао музику и за филм Делта, Корнела Мундруцоа, у којем је глумио главну улогу. Филм који је освојио малу награду у Кану и који је номинован за Златну палму. Био је победнички филм на Мађарском филмском фестивалу и Лајко је награђен за најбољу оригиналну музику на фестивалу.
 

Александар Лифка (1880-1952) је био познати средње-европски синеаста. Чешког порекла, рођен у Брашову у Аустро-Угарској, данашња Румунија. Након што је провео своје детињство са својом породицом у селу Жатец, у близини Прага, сели се у Беч да похађа средњу техничку школу. Током тог времена, експериментисао је покретним сликама, али без успеха. Након завршетка школовања, он путује у Париз, где купује Пате камеру. 1900. снима посету цара Фрање Јосифа и царице Елизабете у граду Геделе у Мађарској.

Након смрти свог оца Лифка и његов старији брат Карл оснивају путујући биоскоп. Биоскоп је имао професионалну опрему (Гомон, АЕГ, Кертинг) и луксузну унутрашњост. Прва пројекција је одржана у Трсту.Тура се наставила 1901. посетом Рјеци, Бјеловару, Осјеку, Љубљани и 1902. Београду, Земуну, Новом Саду и Суботици.
1903. браћа купују још један шатор и Карл се осамостаљује и одлази у Линц а потом Салцбург. Александар снима документарне филмове о политичким догађајима, као и о обичним људима градова које посећује.
Александар Лифка долази поново у Суботицу 1905. и 1910., реновира велики хол мађарског хотела у биоскоп. Његова жена, Бек Ержебет, му је помогла да покрене биоскоп. Током Првог светског рата, Филмкрајгсперс га унајмљује да направи филм о биткама у Галицији, где је био рањен. Вратио се у Суботицу након рата, која је тада припадала Краљевини Југославији, и завршава прављење филмова. Након Дргог светског рата, прихвата југословенско држављанство. Умро је 12.новембра 1952. у свом винограду. Сахрањен је у Суботици. До данас је сачувано само двадесет његових оригиналних филмова.

Ђула Мештер је рођен 2.априла 1972. у Суботици. Српски одбојкаш мађарског порекла, који је освојио златну медаљу са Југословенском одбојкашком репрезентацијом на летњим олимпијским играма 2000. Висок је 2.03м и игра средњег блокера. Такођеје учествовао у летњим олимпијским играма 2004. у Атини.

Иван Сарић (1876-1966) је био спортиста, атлетичар, рвач и један од оснивача фудбалског тима у Суботици, и такође је један од најважнијих пионира авијације у источној Европи. Познати бициклиста учествовао је и победио на многим тркама кроз Европу.
Дипломирао је на Привредној академији, живео је и радио као књиговођа у свом родном граду.
Рођен је у Суботици, тадашњој Аусто-Угарској, а садашњој Србији. У току завршавања трговачке школе, Сарић  је почео да се бави спортом. Био је атлетичар, рвач и један од оснивача локалног фудбалског клуба. Почео је да се бави бициклизмом 1891. и недуго затим постаје најбољи бициклиста у  Крљевини Мађарској, када заузима друго место на интернационалној трци  у Печују 1891. Постао је шампион Краљевине Мађарске на 10км 1897. и опет следеће године. 1899. победио је на трци од 25км у Бечу  и на 100км у Будимпешти. 1910. је постао шампион Србије на 1км и 25км.

Током посете Паризу 1909. Сарић се упознао са неким француским пионирима авијатике, укључујући и Луја Блеријоа, и видео прве авионе који су га фасцинирали. Одмах након повратака у Суботицу почео је са изградњом свог првог авина. Његова прва конструкција се састојала од материјала који су му били доступни: дрво, платно, точкови од мотоцикла, чак и струне од клавира. Кад је уградио Делфос мотор (24 КС) почетком 1910., његов први једнокрлини авион назван Сарић 1, је био заврешен. Током тог лета је експериментисао и вежбао са новом машином, да би се 16.10.1910. у присуству 7000 својих суграђана успешно отиснуо у ваздух. 1911. је саградио Сарић 2, унапређен авион са мотором сопствене констукције и веће снаге (50КС). Његови даљи покушају у летењу су заустављени избијањем Првог светског рата, али је Сарић наставио да ради на експериментисању, покушавајући да креира машину која је могла да се уздигне вертикално, нека врста раног хеликоптера са мотором у облику дупле звезде. Током тестирања ов амашина је показала јако добре резултате. Све до краја свог живота је наставио са истраживањем и констуисањем, као и са промоцијом спорта. Умро је у свом родном граду, Суботици.
Аеро клуб из Суботице је назван по Сарићу, као и спортски аеодром на Бикову у близини Суботице.
Реплика његовог авиона Сарић 1 је изложена у Музеју вазухопловства у Београду.

Лајош Вермеш (1860-1945), био је богати велепоседник, али га стицање богатства и управљање поседима нису привлачили, па је отишао у Пешту на студије медицине. Одушевљава се спортом, па се из Пеште враћа у Суботицу и заједно са браћом Белом и Нандором основа два спортска клуба; гимнастички и атлетски.
Вермеш је памћен као свестрани спортиста, пливач и атлетичар, гимнастичар, рвач, мачевалац, бициклиста…
Прича о Палићкој олимпијади почела је 1876. одласком Вермеша у Напуљ да са Мироновог бацача диска узме "меру" и направи у суботичкој гвожђари исти такав спортски реквизит. Водила га је идеја о оснивању спортских игара и намера да се настави традиција Олимпијских игара за чије обнављање у то време још није била покренута иницијатива.

Да би игре имале где да се одржавају у свој воћњак на Палићу је поставио фискултурне справе и направио атлетске стазе. За потребе Палићке олимпијаде изградио је прву бициклистичку стазу у овом делу Европе која је била елипсоидног облика, дуга 500 м, а названа је "Затворена арена" зато што је била окружена трибинама са седиштима. Уз писту и стадион, на самој обали Палићког језера, је саградио и својеврсно олимпијско село у коме су имали привилегију да се сместе, наравно о његовом трошку, такмичари из других места. Биле су то кула Багојвар и вила Лујза, које и данас постоје.
Своју идеју Лајош Вермеш је успео да спроведе у живот 26. августа 1880. године и на том првом такмичењу уврштене су само три спортске дисциплине (рвање, скок удаљ и бацање кугле), али је касније њихов број повећаван и у програм су убачени гимнастика, пливање, атлетика (трчање на 250 и 220 м, на 15 км и на 1.000 м са препонама, скок увис, скок удаљ, скок с мотком, бацање кугле), бокс, рвање, мачевање, веслање, бициклизам.
Палићке игре су тада зване Палићка Олимпијада, игране су и лети и зими и трајале су од 1880. до 1914, када су заувек прекинуте због Првог светског рата. За разлику од модерних игара, Палићке олимпијске игре је пратила публика са дубоким џепом, док су такмичари били људи слабијег имовног стања, уз ретке изузетке. Лајош Вермеш је основао и два спортска друштва Ахилес и Суботичко гимнастичко друштво, а Ахилес је касније преузео улогу организатора Палићких игара, које су у то време биле највећа спортска манифестација у овом региону.

Бела Лугоши (1882 – 1956) био је познати мађарски позоришни и филмски глумац, најпознатији по улози Грофа Дракуле у Америчкој бродвејској истоименој представи из 1972. и истоименом филму из 1931. темељеном на класичном вампирском роману Брама Стокера Дракула.
Лугоши је рођен у Лугошу у тадашњој Аустро-Угарској (данашњи Лугој у Румунији). Био је четврто дете Пауле де Војнич и банкара Иштвана Блашкоа. Лугоши је у младости започео глумачку каријеру на позорници тумачећи Шекспирове ликове. За време Првог светског рата, Лугоши је мобилизован и служио је као пешадијски поручник у Аустро-Угарској војсци. Тамо се истакао храброшћу, али се након рањавања и отпуштања из војске вратио позоришту.
Године 1917. Лугоши се оженио Илонком Шмик. Лугоши је учествовао у стварању глумачког синдиката. Плашећи се за свој живот 1920. је емигрирао у Немачку, а истовремено се развео од супруге, наводно због политичког неслагања с њеним родитељима.

Године 1927., захваљујући маркантној појави и егзотичном мађарском нагласку добио је улогу грофа Дракуле на Бродвеју. Та улога, коју ће нешто касније поновити и на филму, учинила га је славним и учинила га је једном од икона хорор жанра 1930-их. Међутим, она му је такођер ограничила каријеру, с обзиром да је отада до краја живота примао искључиво понуде за улоге егзотичних страних негативаца. Његов посљедњи високобуџетни филм Ебот и Кастело упознају Франкенштајна из 1948. године.
1950-их заборављеног Лугошија пронашао је филмаш Едвард Д. Вуд, и дао му је главне улоге у неколико својих филмова - Глин и Гленда и Млада од чудовишта. Недуго након снимања филма Лугоши је накратко завршио у клиници за одвикавање од морфијума. По изласку је почео снимање најпознатијег Вудовог филма План 9 фром Оутер Спаце, али је пре завршетка доживео срчани удар од којег је умро.

 
Тихомир Огњанов (1927—2006) је бивши југословенски фудбалски репрезентативац, рођен у Суботици.
Огњанов је један од чланова легендарног југословенског „олимпијског тима", истакнуто десно крило, репрезентативац и тренер. Почео је да игра 1939. у „петлићима“ суботичког ФК ЖАК-а. Наставио   је да игра у Бачкој све до 1946. кад је прешао у Спартак. За време служења кадровског рока у ЈНА одиграо је 1947. и 9 утакмица за београдски Партизан и постигао је 7 голова.

Зенит каријере достигао је у београдској Црвеној звезди за коју је од 25. августа 1949. до 24. маја 1953. одиграо укупно 181 утакмицу и постигао 73 гола и освојио две титуле првака Југославије и два трофеја Купа Југославије. Каријеру је завршио у суботичком Спартаку у коме је 5. марта 1961. одиграо последњу утакмицу. У дресу Суботичана одиграо је 110 прволигашких утакмица и постигао 71 гол.

Учествовао је 1952. на олимпијском турниру у Финској, на коме је Југославија освојила сребрну медаљу (у финалу против Мађарске 0:2). Налазио се међу изабраницима на Светско првенство 1954. у Швајцарској, али недовољно опорављен после операције препона није играо. Због бројних повреда једини је члан нашег славног,, олимпијског тима" који није прославио „златни јубилеј" - 50 утакмица у репрезентацији.
Бавио се и тренерским послом. Радио је у ОФК Суботица, у Спартаку, двапут у Црвенки и на крају у суботичком Северу. Био је и технички руководилац Спартака и члан председништва овога клуба.

Локација